1. Насловна
2. Наука
3. Милутин Миланковић

Као што муња у тамној ноћи обасја путнику цео хоризонт пред њим, тако се таквом муњом у мозгу генијалног човека отварају у науци нови видици и откривају нове области науке.
Милутин Миланковић

Најзначајнији српски научник који је своју каријеру провео у Србији, академик и професор Универзитета у Београду, Милутин Миланковић био је климатолог, грађевински инжењер, геофизичар, астроном, творац најтачнијег календара и популаризатор науке, али је у свету најпознатији као аутор астрономске теорије климатских промена, којом је објаснио мистерију ледених доба.

Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у угледној српској породици у Даљу, месту  у околини Осијека, тадашњег главног града Славоније, једне од покрајина Хабсбуршке Монархије. Школовао се у Осијеку и Бечу. Докторирао је техничке науке 1904. године на Високој техничкој школи и тако постао први Србин доктор техничких наука. Својим значајним стручним и научним радом стекао је углед афирмисаног  грађевинског стручњака и проналазача у Бечу и у читавој Аустроугарској монархији. На позив Београдског универзитета Миланковић 1909. године напушта удобан живот, успешан и финансијски веома уносан посао у Бечу и долази у Београд за предавача на Катедри за примењену математику на Филозофском факултету, на којој је све до пензионисања предавао рационалну механику, небеску механику и теоријску физику.

За област својих научних истаживања, Миланковић одабира васиону, њене тајне и промене које су се десиле у њој, и које ће се у будућности десити. Применом сферне астрономије, небеске механике и математичке физике први је математички доказао да астрономски утицаји управљају механизмом термичких појава на Земљи. Тиме је успоставио спону наука о васиони и наука о Земљи и отпочео проучавање климе на начин који пре њега није постојао. Обједињене резултате свога дугогодишњег рада, све прорачуне, али и све вере и наде у исправност своје теорије, исказао је у капиталном делу Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба, које је објавила Српска краљевска академија 1941. године.

Као резервни официр српске војске учествовао је у Балканском рату, а Први светски рат је провео у аустроугарском заробљеништву у Будимпешти. Био је један од ретких професора који је одбио да потпише квислиншки „Апел српском народу“ за време окупације у Другом светском рату. Био је члан Српске краљевске академије од 1920. а Југославенске академије знаности и умјетности од 1925, почасни члан Матице српске од 1927, подпредседник Српске академије наука од 1948. у три мандата, члан Академије природних наука у Халеу. Миланковић је умро 12. децембра 1958. године у Београду. Сахрањен је у родном Даљу.

Данас се по Миланковићу називају кратери на тамној страни Месеца и на Марсу, један планетоид у астероидном појасу, неколико међународних манифестација, као и бројне улице, школе и организације у Србији.

Виртуелну изложбу о Милутину Миланковићу можете погледати на страници Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“.